U isto­ri­ji i raz­vo­ju je­zi­ka pri­mjet­ni su ve­li­ki gu­bi­ci lek­sič­kog fon­da, na­ro­či­to ter­mi­no­lo­gi­je ve­za­ne za osnov­ne so­ci­jal­no-re­li­gij­ske usta­no­ve i vri­jed­no­sti.
Do tre­ćeg vi­je­ka no­ve ere, ili ne­što ra­ni­je (sa pre­ci­zno­šću ni­je utvr­đe­no), za­jed­nič­ki je­zik Ari­je­va­ca-mi­gra­na­ta raz­vio se u dva za­seb­na, raz­li­či­ta je­zi­ka – in­do-iran­ski i in­do-ari­jev­ski, to jest in­do-evrop­ski.
U po­je­di­nim va­žnim pri­mje­ri­ma, ri­je­či ima­ju, ne sa­mo raz­li­či­to, već i su­prot­no zna­če­nje. Ali, is­po­sta­vlja se da pi­smo, gla­so­vi i zna­če­nja, mno­gih in­do-iran­skih ri­je­či, ima­ju iste ko­ri­je­ne kao sta­re i sa­vre­me­ne srp­ske ri­je­či.
Čak i naj­po­vr­šni­je či­ta­nje Rgve­de, Ave­ste i ka­sni­jih tek­sto­va, uka­zu­ju na mno­ge pa­ra­le­le, u pi­ta­nju su na hi­lja­de ri­je­či ko­je se od­no­se na sva po­lja ljud­ske spo­zna­je i dje­lo­va­nja.
Tur­ski lin­gvi­sta Ah­med Dža­fe­ro­glu, ve­li­ki pri­ja­telj srp­skog na­ro­da, još 1936. go­di­ne skre­nuo je pa­žnju na Arap­sko-per­sij­sko-grč­ko-srp­sko dje­lo kon­ver­za­ci­je, na sul­ta­no­voj Por­ti u 15. vi­je­ku. Ka­ko pret­po­sta­vlja, pi­sa­no za po­tre­be sul­ta­na Meh­me­da Dru­gog i nje­go­vog dvo­ra.
Svo­je po­nov­no iz­da­nje, knji­ga je do­ži­vje­la 1989. go­di­ne u Nje­mač­koj. Pri­re­đi­vač, član Ru­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti, ču­ve­ni sla­vi­sta Ver­ner Leh­feld, pro­fe­sor na uni­ver­zi­te­tu u Ham­bur­gu, Že­ne­vi, Ba­ze­lu i Ge­tin­ge­nu, opre­di­je­lio se za što­kav­sko-ije­kav­ski dio tek­sta, bu­du­ći da je ar­ha­ič­ni­ji od svih na­gla­sa­ka, od­no­sno iz­go­vo­ra.
U uvo­du Ver­ner ci­ti­ra Dža­fe­ro­glua: „U ovom član­ku po­ku­ša­ću da opi­šem ru­ko­pis ko­ji ni­ko do sa­da ni­je po­me­nuo, a mo­že ima­ti zna­ča­ja za srp­ski je­zik. On se na­la­zi u ka­ta­lo­gu bi­bli­o­te­ke Aja So­fi­ja u do­ku­men­ti­ma 4749. i 4750; dva ru­ko­pi­sa su ko­pi­je arap­sko-per­sij­sko-grč­kog-srp­skog rječ­ni­ka. Ovaj za­ni­mlji­vi ru­ko­pis, u stva­ri je rječ­nik pi­san arap­skim pi­smom na če­ti­ri je­zi­ka, od ko­jih je je­dan srp­ski.
Iako ne­ma po­me­na o auto­ru i vre­me­nu ka­da je knji­ga na­sta­la, ve­o­ma la­ko po­sta­je ja­sno, na­rav­no, su­de­ći po ru­ko­pi­su i ozna­ka­ma na nje­mu, da je u pi­ta­nju je­dan od naj­sta­ri­jih spo­me­ni­ka srp­skog je­zi­ka, pi­sa­nog na arap­skom, vje­ro­vat­no sa ci­ljem da se Tur­ci­ma, u ono vri­je­me, olak­ša uče­nje grč­kog i srp­skog je­zi­ka.
Da­kle, po­sle tur­skog i grč­kog, tre­će mje­sto u Ca­re­vi­ni za­u­zi­mao je srp­ski je­zik... Isto­ri­čar, pje­snik i pu­to­pi­sac, li­tva­nac Ma­tej Strij­kov­ski (1547-1593), bo­ra­ve­ći u Is­tan­bu­lu 1574. go­di­ne ka­že da su osva­ja­nja Tur­ske ca­re­vi­ne za­bi­lje­že­na i is­pje­va­na na srp­skom je­zi­ku u prat­nji ko­pu­za (pla­će­ni kom­po­zi­to­ri i pje­va­či) u istam­bul­skim krč­ma­ma i me­ha­na­ma. U knji­zi, sa­sta­vljač ili pi­sar uspio je da bes­pre­kor­no adap­ti­ra arap­sko pi­smo za srp­ski je­zik, pa je mo­gu­će pro­u­ča­va­ti i gla­sov­ne pro­mje­ne. Ne­ma sum­nje da je sa­sta­vljač, po­red po­zna­va­nja srp­skog na­rod­nog je­zi­ka, u iz­vje­snoj mje­ri, vla­dao i cr­kve­no-slo­ven­skim je­zi­kom. Na to uka­zu­ju sta­ro­srp­ske ri­je­či iz ovog rječ­ni­ka: bo­go­boj­nik, da­le­kost, go­vo­rac, ju­ha, kla­nja­ti se, kto, la­žac, lič­nik, lu­be­ni­ca, mno­go­sme­jac, na­u­či­telj, ne­zna­nik, ni­tko, oju­tri­ti, ozo­ri­ti, post­nik, princ, ra­bo­ta, sje­da­li­šte, urav­ni­ti, ura­bo­ta­ti, utam­ni­ti se, uvi­so­či­ti se, zlo­go­vor­nik...
Naj­va­žni­je je uvi­dje­ti da se srp­ski je­zik, ko­jim je na­rod go­vo­rio, ni­je pu­no pro­mi­je­nio u po­sled­njih pet-šest vje­ko­va. Pra­te­ći ovu lo­gi­ku, ni­je se pu­no mi­je­njao ni u po­sled­njih de­set, pa i vi­še vje­ko­va, što na­vo­di na za­klju­čak o ve­li­koj sta­ri­ni srp­skog je­zi­ka.
Po­stup­ne pro­mje­ne u srp­skom na­rod­nom je­zi­ku po­tvr­đu­ju in­skrip­ci­je na cr­kva­ma i nad­grob­nim spo­me­ni­ci­ma 12. vi­je­ka. Re­ci­mo, u po­sve­ti ve­li­kog žu­pa­na Mi­ro­sla­va (1171–1197), na cr­kvi Sv. Da­mja­na i Ko­zme kod Bla­ga­ja, pi­še. „Va ime ot­sa i si­na i sve­ta­go du­ha ja žu­pan Mi­ro­slav zi­dah cr­kve sve­te­go Ko­zme i Da­mja­na u svo­jih se­la u dni ve­li­je­ga žu­pa­na slav­na­go Ne­ma­nje”. Isto je i sa Ku­li­nom ba­nom u cr­kvi Sv. Mi­ha­i­la, i da ne na­bra­ja­mo vi­še.
Uvod­ni dio ru­ko­pi­sa sa­dr­ži tekst na srp­skom je­zi­ku: „Sa ime­njom Bo­ži­jem, po­kla­nja­je­mi mi­lo­stiv, sla­va Bo­gu Go­spo­du sve­tom, i bla­go­slo­vlje­ni­je na pro­ro­ka je­go Mu­ha­me­da i na če­lja­ti je­go či­sti­je vse“
Da­kle, je­zič­ka re­for­ma Vu­ka Ste­fa­no­vi­ća Ka­ra­dži­ća mo­der­ni­zo­va­la je srp­ski je­zik sa sin­tak­sič­ke i gra­ma­tič­ke stra­ne, i on je, ovom re­for­mom, sa­mo do­bio – ne iz­gu­biv­ši ni­šta od svo­je drev­no­sti, me­lo­dič­no­sti, raz­u­đe­no­sti...
Što se ti­če cr­kve­no-slo­ven­skog je­zi­ka, ja­sno je da je ku­mo­vao srp­ski na­rod­ni je­zik – slič­no je i sa osta­lim slo­ven­skim je­zi­ci­ma, ko­ji su stvar­no slo­ven­ski, ma ko šta, i iz ko­jih raz­lo­ga, ne­gi­rao či­nje­ni­cu. Či­nje­ni­ca je isti­na, a isti­na ne­po­bit­na...
V. La­za­re­vić